Na ubeđenje druga, odlučila sam da postavim nekoliko svojih "dela". Za početak priča:
Ali...
Ali...
Okretao je diktafon u ruci. Previše nervozan, odlagao je momenat kao jutarnji alarm na mobilnom telefonu. Još samo pet minuta...
Znao je da je kaseta sadržala instrukcije za mašinu. To je značilo da se možda nalazi pred velikim korakom. Putovanje kroz vreme. Da li je moguće da je njegov deda zaista znao nešto o tome?
„Nenade, gotova je večera!“ – začuo je ženski glas iz kuhinje.
Spustio je spravicu na stol. Revolucinarno otkriće će morati da sačeka.
„Šta opet eksperimentišeš?“
Radoznala kao i uvek.
“Ma ništa.“
Nakon večere, vratio se u sobu. Uzbuđenje mu je ubrzavalo disanje. Znojavim rukama podigao je zastareli aparat.
„Da bi se ostvarilo putovanje kroz vreme, ono mora da se posmatra kao četvrta dimenzija. Nakon modifikacije postojeće jednačine potrebno je samo da se pritisne dugme. Moguće je jedino da se putuje u prošlost, ali...„, prekinuo je snimak.
“Mrzim te “ali” stavke!” procedio je kroz zube. Stavio je diktafon u džep, i izvadio nešto nalik daljinskom sa jednim dugmetom. Pritisnuo ga je, i soba poče da bledi.
Zatvorio je oči.
Kada ih je otvorio učinilo mu se da se nalazi u vesternu.
„Hajde Doli, svi tebe čekaju!“ čuo je urlanje debelog šankera.
Okrenuo se oko sebe, ne bi li video dotičnu damu, ali umesto da je ugleda, ponovo se začuo grubi glas.
„Šta se bre okrećeš? Tebi pričam!“
Razrogačio je oči, pogledao u svoje male šake i opipao džep na zadnjem delu haljine. Izvukao je diktafon i pustio kasetu „morate da budete veoma pažljivi, moguće je samo vratiti se u svoj prethodni život“ glasio je kraj snimka.
Нема коментара:
Постави коментар