Pisac

Kakav sam ja to pisac kada ne mogu da opišem emocije koje mi se vrzmaju po duši? Makar da ih definišem, ne moram ih razumeti. Sa druge strane, nisam li vas više puta odvela u svet znan samo meni, čaroliju koja živi u mom ah tako živopisnom, uvrnutom mozgu?
Čarobnjak bez štapića, naoružan maštom, tastaturom i željom da zabavi. Ali pre svega ja i nisam pisac - ja sam samo običan čovek, obična devojka koja piše :)

Blogati ili ne blogati (ili se kaže blogerisati?! :D )

Nisam dugo razmišljala da li da počnem ponovo da pišem blog, ako ništa drugo dobra je vežba. Jer, moram vam priznati, u poslednje vreme nisam pisala blogove... da budem iskrena, nisam pisala NIŠTA. Prevodila sam. Ali poriv za pisanjem ne može da se uništi.
Ono što me ovih dana okupira je dilema šta pisati sledeće?
Nastavak romana "Tama i osveta - Lutkareva igra"?
Nastavak romana "Čovek bez lica"?
Ili ipak zbirku priča?

Možda vi možete da mi pomognete... dakle: šta biste voleli da čitate?

Dragana Mijatović Gaga, pevačica benda Hype! | 3x3 | NOCTURNE music magazine

Dragana Mijatović Gaga, pevačica benda Hype! | 3x3 | NOCTURNE music magazine

Hype!

https://www.facebook.com/hypezr

Blog dragog kolege :)... bacite pogled!!!!

http://stipansevernjak.blogspot.com/

Želja za želju...

„Osam, šest, tri“ jasno je čuo prosedog čoveka, čije je komične brčiće pre nekoliko minuta glasno komentarisao plavuši koja je uzalud primenjivala razne tehnike zavođenja, ne bi li ga ubedila da zajedno odu sa dosadne žurke.

Zabezeknuto je gledao u papirić. „863“.

„Glavna nagrada je Luminomobil serije XRZ5, čestitamo sretnom dobitniku! Molimo Vas da se što pre javite organizatoru.“

Zia mu je pritrčala oduševljeno vrišteći dok ju je plavuša odmerala od glave do pete.

„To je tvoj tiket, ne?!“

„Jeste.“ izustio je bez određene emocije. Muzika je ispunila prostoriju i na momenat nije obratio pažnju na devojku koja se očigledno obradovala više od njega.

„Zar se ni malo ne raduješ?!“ vidno se razočarala.

„Radujem se.“

„Bože, zašto ne možeš da budeš malo osećajniji?“

„Šta sam sad pogrešio?“

„Ništa! Nije bitno!“ okrenula se i otišla.  

“Ko ti je to?” oglasi se plavuša.

“Ti si još tu?” hladno je odgovorio podigavši obrvu i prostrelivši je pogledom.

***

Luminomobil se sa lakoćom probijao kroz kišu. Ruak je zevnuo. Umaralo ga je ujednačeno zujanje napona. Ljubičaste kapljice raspršavale su se o šoferku kao minijaturni vatrometi. „Verujem da kod tebe neće ni boju promeniti! Ti nisi čovek, ti si android bez emocija!“ dobacila mu je pre nego što je seo u sedište neočekivane nagrade. Bila je u pravu, vozilo je i dalje imalo beli odsjaj. Model je bio prošlogodišnji, sa zastarelom opremom, pa su pojedine funkcije morale da se obavljaju polu-manuelno, kao prokleto otvaranje pregrade za rukavice. Vozilo je promenilo boju u ljubičasto. Stres. Sve ga je nerviralo. Pritisnuo je dugme na pregradi, malo kažiprstom pomerio plastiku i vratanca su se podigla. Lopta veličine šake bila je poslednje što je očekivao da vidi. „Želja za želju“ pisalo je na metalnoj površini. „Šta mu to znači?“

Posegnuo je za objektom kada začu glas.

„Značilo je „Želja za želju“, ali to više ne važi, sada samo poželiš, ne moraš razmišljati ni o čemu“.

Osvrnuo se ali nije ugledao nikoga.

„Tu sam“ , glas je dolazio iz pregrade.

Ovog puta je jasno prepoznao malo stvorenje koje se upola krilo iza lopte. Srebrno odelce doprinosilo je utisku da je mali nevidljiv, jer se savršeno utapao u pozadinu.

Protrljao je oči u neverici. „Ja ovo definitivno sanjam“, pomislio je.

„Ne sanjaš.“ došao je odgovor od nepoznatog.

„Da li mi čita misli?“

„Da, čitam ti misli. Znam i šta želiš, samo pritisni dugme i želja će ti se ispuniti“, izgovorio je i nestao.

Uvo mu je zavibriralo. Pretpostavio je da je Zia. Povukao je resicu na dole.

„Molim?“

„Izvini što sam planula.“

„Nema problema.“

Veoma dobro je poznvao proces njenog ponašanja. Bes – kajanje – izvinjenje, svaki put ista priča. Čitavih pet godina.

„Navratićeš?“

„Kasnije.“ Događaj sa minijaturnim čovečuljkom nije mu davao mira.

„Važi, čekam te.“ nasmešila se, osetio je to po maloj promeni u glasu.

Ispipavao je površinu stranog objekta i došao do malog udubljenja. Crveno dugme kao da se smešilo na dnu. Dve crne tačkice i kriva linija su činile lice smajlija. Ali šta zaista znači natpis? Da li ga je stvorenje slagalo? Šta bi on mogao da ima što bi neko poželeo? Radio je kao eliminator svemirskog otpada i bio je bolno svestan da se Zia zabavljala sa njim da bi prkosila ocu trilijarderu. Bogata devojka i siromašni momak - koji kliše. Nije podnosio klišeje, kao što ga je nervirao i materijalizam. Jedinu stvar od vrednosti je upravo dobio na tomboli i rado će je se i otarasiti ako je to potrebno. Mada, sa druge strane, kakvih je on želja imao? Ambicija? Želeo je što i svi ostali ljudi – da bude istinski voljen, ovakav kakav je. Sumnjao je da će Zia ikada moći da ga zavoli, sve u vezi njega joj je smetalo. Što nije nežan, što je nezainteresovan, nekad čak i zgađen ponašanjem okolnih meštana. Razlikovao se od većine momaka.

Okretao je loptu u ruci.

„Šta ti je to?“ zainteresovala se.

„Ne znam.“

„Mogu da vidim?“

„Bolje nemoj, ne znam sa sigurnošću šta predstavlja. Možda je opasno.“

Oči su joj zasuzile.

„Izvini.“ automatski odgovor bez vidljive emocije.

Sela je na kauč. Mačor joj se momentalno stvorio u krilu. Pomilovala ga je po glavi i životinja poče da prede. Hologramska materijalizacija je radila savršeno. Duga crna dlaka dopirala mu je do ogromnih šapa. Nekada se Ruak pitao kako li životinja vidi kad su joj i oči gotovo prekrivene. Dok je stajao tako zamišljen nije ni primetio da se Zia našla iza njegovih leđa i istrgla mu loptu iz ruke.

„Nemoj!“

Kasno. Prst je dotakao dugme i svet je ispario.

Probudio se. Kapci su mu bili teški. Monotono pucketanje vatre iz kamina bio je jedini zvuk. Nalazio se u ogromnoj prostoriji. Boje kao da su se konstantno prelivale jedna u drugu, nije mogao jasno da ih razlikuje. Ležao je na nečem mekanom što je mirisalo na Ziu. Šta se to dešava? Trgao se na dodir po leđima, neko ga je mazio. Ženska ruka. Nežna.

„Zia?“ progovorio je, ali sve što se začulo bilo je tiho „mjau“.

Vrteška

Mirko se uopšte nije ponašao u skladu sa svojim imenom, baš naprotiv, bio je najnemirnije dete u sirotištu. Večiti šaljivdžija, vođa svih nestašluka i rođeni buntovnik. Reč „nemoj“ mu je predstavljala pozivnicu za borbu protiv autoriteta. Kako je svako znao da dečak nikada nije pustio suzu, dobio je nadimak Kameni Mirko. Život ga nije mazio, često je dobijao batine, ali sve što se moglo videti na njegovom licu bio je šeretski osmeh prkosa.

Direktor cirkusa ga je primetio dok je mališan zabavljao decu u dvorištu. Želeo je da uvede novu tačku, tražio potencijalnog akrobatu, ili dečaka dovoljno starog da održava životinje, ali našao je savršenog klovna.

Upravnik sirotišta nije postavljao pitanja nakon što je izbrojao pozamašnu sumu koju mu je čovek strpao u šaku.

***

Novi dom za dečaka je predstavljao  avanturu. Radost oko usvajanja nije skrivao ni jednog trenutka. Iako je bio pažljiv sa nepoznatima, u direktoru je prepoznavao iskru onoga što je i sam želeo da postane. Moćan i uticajan.

Nakon vožnje od pola sata, ugledao je cirkus. Najveća prikolica koju je ikada video stajala je pored šatora. Iz nje se čula muzika.

„Šta je to?“ upitao je plašljivo.

„Saznaćeš na vreme.“ nasmešio se vlasnik cirkusa. Brkovi su mu skrivali gornje usne. Dvoličnost mu je sijala iz očiju. Svinjoliki nos se na momenat sumnjičavo nabrao. Možda je doneo pogrešnu odluku, možda mali ne odgovara, deluje nekako isuviše mekano. Držaće ga na oku.

“Umeš li da računaš?”

“Da gospodine. Sabiram, oduzimam, množim i delim.“

“Odlično! Tvoj zadatak će biti da privučeš masu, i da im naplaćuješ vožnje. Misliš li da ćeš moći?”

„Naravno gospodine.“

Upoznao je cirkusku porodicu i sa velikim interesovanjem posmatrao kako su uvežbavali svoje tačke, kada ga je direktor napokon izveo do tajanstvene prikolice.

„A ovo će da bude tvoje zaduženje!“ rekao je otvarajući vrata.

Svetlost je otkrila obrise mašine koja je škripala. Šarena platforma se lagano okretala u ritmu orgulja i bubnjeva. Drveni konji su bili letargični. Kao da su protiv svoje volje naterani da se kreću. Lak je počeo da se guli sa njihovih tela. Prazne oči Mirku su delovale jezivo.

„A kako se zaustavlja?“ podigao je pogled prema direktoru.

„Ona se nikada ne zaustavlja!“ grohotom se nasmejao.

„Kako to mislite?“

„Šta misliš zašto si ovde? Da postavljaš pitanja, ili da naučiš kako se zarađuje za život?”

Dečak je zaćutao.

„Reci mi, da li veruješ u Boga mali?“

„Verujem.“

„A u postojanje duše?“

„Da.“

Pitanja su postajala sve čudnija, toliko da dečaku postade neprijatno, ali je i dalje poslušno odgovarao.

„Znaš li koliko vredi jedna duša?“

„Nisam o tome razmišljao gospodine.“

“50 dinara” glasio je direktorov odgovor.

„Molim?“ ništa mu nije bilo jasno.

„Zaboravi šta sam ti rekao. Zapamti samo jednu stvar: pokupićeš novac od ljudi, ali nemoj da si ikada seo na jednog od konja!“

„Da gospodine.“

***

Prošlo je nekoliko meseci. Činjenica da je radio za demona koji je prikupljao duše za đavola nije mu smetala. Navikao se na smešan kostim i šminku koju je naučio da nanosi sam. Prestao je da postavlja pitanja. Pomirio se sa sudbinom, ostajući veran svom nadimku i odluci da nikada ne zaplače, koliko god da mu postane teško. Bol je bila za slabiće.

Vrteška se okretala bez prestanka, ne dajući nikakve naznake da bi mogla da se pokvari. Tabla je stajala odmah pored njega, pročitao je više puta slova koja su se nizala grubim muškim rukopisom, kao da ih sada vidi prvi put. „Samo ovde! Samo danas! Jedna vožnja 50 dinara. Šansa za dobitak od 500.000 dinara!“

„Ovamo, ovamo! Vi se gospodine činite hrabri, da li želite da dobijete pola miliona? Sve što treba da uradite je da skočite sa vrteške u pokretu posle desetog kruga! A vi gospođice?“

Na vrtešci je ostalo samo jedno mesto. Napravivši krug da sakupi od svakog 50 dinara, pogledao je svima u oči, kao da je želeo da im zapamti poglede. Došao je do poslednjeg konja i pomilovao mu drvenu grivu. Na njemu je sedela devojčica koja nije mogla biti starija od njega.

“Prvi krug kreće!” viknuo je i skočio sa platforme. Samo je devojčica videla suze u njegovim očima.

Nije više znao u kom se gradu nalazi, ni gde će biti sutra, ali je znao da će i ovi ljudi bezizražajnih lica napustiti vrtešku i otići kući da bi isto veče umrli.