aLiEn

Da li vam se nekada dešava da jedno pričate, a ljudi razumeju nešto sasvim deseto, da ne kažem stoto?!

Meni se to dešava... stalno. Pa onda padnem u neku dilemu traženja greške, problema, pa i načina kako bih to rešila. Ali izgleda da za neke stvari to jednostavno ne postoji. "Ovo je tako! Tačka!".

Moguće je i da stvarno dolazim sa druge planete, gde stanovnici još veruju u iskrenost i bezuslovnu ljubav. Gde to ne postaje iz dana u dan sve veći mit. Da bi se na kraju možda pretvorilo stvarno u neku vrstu legendi koju će naši pra-pra-pra- unuci prepričavati svojim unucima. "Znate, nekada davno, na nekom dalekom izmišljenom mestu, postojala je devojka koja je verovala da može dokazati da svako može naučiti voleti...". Na šta bi oni verovatno odgovorili isto što i ovi ljudi danas: "Bože... kako je samo naivna!".

Drugačija sam, da. Takva sam oduvek, takva ću zauvek i biti.
Komplikovana sam i teško me je razumeti. Kada nešto pričam retko ko shvati.

E sad, postavlja se pitanje da li trebalo da me je briga za to? Pošto najčešće bude.
Potrudim se da objasnim drugačije, opišem, opravdavam se, ali čemu? Sam čin opravdavanja daje do znanja da ja grešim... međutim... kako je moguće da ja to stalno grešim?!

I tako sam naposletku došla do zaključka. Ko želi razumeće me i prihvatiti da kod mene neki put treba čitati između redova, ići dublje u značenje onoga što govorim da bi se to zaista i razumelo, ali pre svega treba hteti razumeti...

Ovim započinje nova era mog "blogerisanja", pa kome bude dosadno može da se baci na čitanje mojih... hmmm... "misli"...