Vrednost reči...

Nisam mogla a da ne dođem do zaključka kako se sve manje važnosti pridaje onome što govorimo. Ljudi koriste reči neki put stvarno samo da  bi eto nešto rekli ili misle da se od njih očekuje da moraju da odgovore. To tako često bude nepromišljeno i automatski da više ne znamo kome šta da verujemo.

Uzeću na primer sasvim trivijalne stvari, koje i sama ponekad radim.

Reč "hvala"... da li je koristite ako ste zaista zahvalni za nešto ili samo zato što ste lepo obrazovani?
Isto važi i za "izvini"... da li vam je žao što ste učinili ono što jeste, ili jednostavno znate da će ova reč da vas "iskupi"? Da spreči eskalaciju svađe?

Najgore je ipak "volim te"... da li je stvarno tako ili samo lepo zvuči? Možda je čak neko prvi rekao vama, pa ste "primorani" da odgovorite, a ne želite da uvredite tu osobu, i onda jednostavno kažete "... i ja tebe".

S druge strane tu je i dilema. Govore ti da moraš voleti sebe, da bi voleo druge, a kada to radiš onda si narcis, egoista ili se praviš superioran. Ako to ne radiš onda si patetičan, praviš žrtvu od sebe i predstavljaš se inferiornim. Dakle šta? Voleti sebe upravo onoliko da ne zasmeta tuđem egu?

Opravdanje za neke od reči koje ne mislimo/osećamo, a govorimo, je strah. Strah od povređivanja druge osobe, koji nas navodi da lažemo. Do tolike mere, da nekad više ni sami ne znamo šta zapravo osećamo.

Komunikacija kao da nam je došla to tog nivoa da neke stvari moramo da crtamo. Kao da se služimo različitim jezicima.
Zašto jednostavno ne biti iskren?
Sve što osećamo može se reći na dva načina: promišljeno i nepromišljeno. Ali zamislite, čak se i kritika može uputiti na dobar način, sa taktičnošću koja neće povrediti tu osobu. Isto tako možemo reći sve ostalo, tako što ćemo prvo razmisliti. Ali da, to zahteva trud, zar ne? A ko će namerno da se trudi za nešto za čega ne dobija nagradu/novac/nešto treće?!

Sledeći put kada budete govorili nešto, ipak pokušajte prvo osetiti...

Time for Changes...

Pretpostavljam da svi mi imamo trenutak u životu kada se neki od naših "prijatelja" ispostave kao male, nezahvalne štetočine. Realno, lako je sunčati se na tuđem suncu, zar ne? Mnogo lakše nego zaraditi svoje.
Dokle više?

Neke stvari sam trpela isuviše dugo, da sačuvaj bože ne bih uvredila nekoga. Ali znate šta? DOSTA MI JE!!!

Dosta mi je da me bude skoro sramota zbog stvari na koje bih  trebala da sam ponosna.
Ne, nisam po prirodi hvalisavac, iako bih mogla i tek kako da pričam o raznim uspesima. Čemu? Da ostavim dobar utisak? To može i bez toga.

I povraća mi se više od: "Pa tebi je laaaaaako... tebi su roditelji u Nemačkoj, imaš svoj auto, svoju gitaru, izdala si roman itd."

Da, meni je lako. Bilo mi je lako da sa svojih 17 brinem za 2 godine mlađu sestru i kuću. Da moram da gledam svoju mamu kako jedva može da stoji na nogama od napornog posla, i svaki put kada dođe (jednom u 3-4 meseca, na maksimum 2 dana) joj izmasiram stopala da joj bude barem malo lakše taj jedan dan. Da se ne uklapam ni u jedno društvo jer ne volim da ogovaram, ne pušim, ne pijem. Da od 21 radim kao babysitter za satnicu od 80 din. i pored toga još dva posla. Da trpim šovinističko proseravanje od tipa koji je umislio da je dovoljno dobro opravdanje za to što ima 15 puta veću platu od mene, i što je muško. Da završim za instruktorku fitnessa pored oboljenja od astme. Da osvojim treće mesto u hip-hop-u bez ikakve plesne škole. Da čekam 4 godine da mi konačno izađe roman koji zatim bude ispljuvan od strane "eksperata". Da zaradim pare od kojih sam kupila tu svoju gitaru.

Da, meni je lako.

Pored toga što mi je tako lako nikad nisam odbila pomoć prijateljima. Uvek davala savet, pa i pozajmljivala novac. I opekla se. Uf, koliko puta samo. Ali nema veze. Ja i na to gledam kao jedno novo iskustvo.
Međutim, od sada će se stvari promeniti.
Slobodno me nazivajte imenima koja god vam padnu na pamet. Mogu biti kučka, egoista, prepotentna krava, šta god, dajte mašti slobodno na volju... ali pogodite šta?! NIJE ME BRIGA!

Ponosna sam na ono što jesam. Neko će moći da se nosi sa tim, neko neće. Neću se spuštati niže zbog nečijih kompleksa, dosta sam vas lečila, nisam ja psiholog!

Ako želite da mi budete prijatelj ostavite vaše komplekse po strani. Svako ima kvalitete, zavisi koliko ćeš da uložiš u njih. Ne dolazi se do uspeha samo tako, treba se pomučiti, i jedna stvar: "NIKOME NIJE LAKO!!!"

Toliko od mene za sada...

Cya or not... it is your choice...

aLiEn

Da li vam se nekada dešava da jedno pričate, a ljudi razumeju nešto sasvim deseto, da ne kažem stoto?!

Meni se to dešava... stalno. Pa onda padnem u neku dilemu traženja greške, problema, pa i načina kako bih to rešila. Ali izgleda da za neke stvari to jednostavno ne postoji. "Ovo je tako! Tačka!".

Moguće je i da stvarno dolazim sa druge planete, gde stanovnici još veruju u iskrenost i bezuslovnu ljubav. Gde to ne postaje iz dana u dan sve veći mit. Da bi se na kraju možda pretvorilo stvarno u neku vrstu legendi koju će naši pra-pra-pra- unuci prepričavati svojim unucima. "Znate, nekada davno, na nekom dalekom izmišljenom mestu, postojala je devojka koja je verovala da može dokazati da svako može naučiti voleti...". Na šta bi oni verovatno odgovorili isto što i ovi ljudi danas: "Bože... kako je samo naivna!".

Drugačija sam, da. Takva sam oduvek, takva ću zauvek i biti.
Komplikovana sam i teško me je razumeti. Kada nešto pričam retko ko shvati.

E sad, postavlja se pitanje da li trebalo da me je briga za to? Pošto najčešće bude.
Potrudim se da objasnim drugačije, opišem, opravdavam se, ali čemu? Sam čin opravdavanja daje do znanja da ja grešim... međutim... kako je moguće da ja to stalno grešim?!

I tako sam naposletku došla do zaključka. Ko želi razumeće me i prihvatiti da kod mene neki put treba čitati između redova, ići dublje u značenje onoga što govorim da bi se to zaista i razumelo, ali pre svega treba hteti razumeti...

Ovim započinje nova era mog "blogerisanja", pa kome bude dosadno može da se baci na čitanje mojih... hmmm... "misli"...