Ratnik

 Ukoliko se neko upitao odakle ime ovom blogu :)... pesma od pre 10 godina:    

          RATNIK

Kroz beskonačno mnogo preplakanih noći,

dok ležiš u krevetu i pitaš se kada će sve proći,

kada će svemu konačno doći kraj,

dok na zapadu nestaje poslednji sunčev sjaj,

pomisli na svakoga kome si draga,

bori se da uništiš svog unutrašnjeg vraga.

Da se predaš bilo bi previše lako,

ali to nije ništa, to može svako.

Budi ratnik kome ravnog nema,

smeši se u lice svog najvećeg problema,

izvuci mač i budi uvek spreman,

ako si hrabar pobedićeš svaku neman,

ovladaj svojom dušom i svojim telom,

i neće ti biti ravnog na svetu celom.

Čuvar

Voleo sam je više od svega. Moje reči, bile su njene misli, ali samo kada bi nam se talasne dužine izjednačile. U tim trenucima me je jasno čula u svojoj glavi. Želeo sam da to bude i kada je sretna. Brisao bih joj suze, ostavljajući je da veruje da sam vetar. U hladnim noćima obgrlio bih joj ramena da je zaštitim od zime. Posmatrao bih je dok spava, diveći se spokojstvu koje je zračila. Nisam je krivio što nije mogla da me vidi. Moj zadatak i nije bio da joj budem „Gospodin Savršeni“, nego da je čuvam.

Toliko puta sam maštao o tome da poželi da me vidi, da me dodirne, izgovori moje ime, i znao sam da će znati kako se zovem, iako joj nikada nisam rekao. Svi oni znaju. To je jedna od stvari koje zaborave kada se rode, ali je se sete kada umiru. A ja sam znao u sekundu tačno kada će da umre, i taj trenutak se približavao.

Mi anđeli retko smo doživljavali dvoboj emocija, pratili smo naredbe bez postavljanja pitanja, i bilo nam je zabranjeno da se mešamo ukoliko se to ne traži. Smrt nam je bila dobar dan i laku noć. Ljudski vek nije bio beskonačan kao naš.

Prelazila je pešački kada se iz krivine pojavio auto krećući se velikom brzinom. Vozač je bio pijan, ništa mu nije značio udarac na haubi, prosipanje sadržaja torbice na asfalt i zvuk lomljenja kostiju koji nije mogao da čuje od glasne muzike. Ležala je nepomično nekoliko trenutaka. Zatim je okrenula glavu prema meni. Oči joj zasjaše. Videla me je.

„Gabrijel?“ izgovorila je šapatom.

Nisam joj odgovorio. Na mome licu je zračilo sve što sam osećao prema njoj. Istinska, bezuslovna ljubav. Video sam kako joj usne podrhtavaju, i osećao kako joj se hladnoća zavlači pod kožu, polako gaseći život. Približio sam joj usne, i ona ih je bez razmišljanja prihvatila. Bio sam svestan da mogu biti prognan zbog stvari koje sam nameravao da uradim, ali ipak sam zaustavio vreme. Samo deset sekundi. Svaka sekunda je pripadala nama. Trajala je kao mala večnost, i zauvek ostavila svoj ukus na mojim usnama. Pored slatkoće poljupca, podarila mi je i gorčinu poslednjeg daha...

1

„Izvini. Znam da se nisam baš najbolje ponašala prema tebi u poslednje vreme. Žao mi je, zaista. Ali znaš me, uvek su mi drugi važniji. Dodirujem te. Dodir ti je leden, kao i uvek. Kao i srce koje kuca u tvojim grudima. Da, ti si savršena, baš ovakva kakva jesi. Misliš da savršenstvo ne postoji, ali nisi u pravu. Znam da si navikla da to budeš. Plašiš se da ne bi ispala glupa, ali veruj mi. Teško je, slažem se sa tobom. Kada si okružena ljudima koji su neiskreni, zamagljuju oči najživopisnijim lažima, dajući ti osećaj da si jedna od njih. Ali ti to nisi. Meni možeš da veruješ. Kada zatvaraš oči, i moje se zatvaraju. Kada se osmehuješ, i moje usne se razvlače u osmeh. Isto mislimo, istom se nadamo. Obećavam ti da ću te od sada bolje čuvati, i priznajem ti, evo u oči ti govorim da te volim. „Volim te!“. Morala sam da naučim kako to da izvedem, a da ne deluje previše patetično ili egoistično, ali mislim da sam sada u stanju da pokažem koliko mi je stalo do tebe.

Iako si zarobljena sa druge strane, i nekada mi se učini da si strašno daleko, pogledam te, i znam da si tu. Dodirnem te, pomilujem tvoj odraz, da bih osetila svoju toplotu, i budem sigurna da sam u pravu. Jer znaš i sama, istina je samo jedna, na kraju mi ostaješ samo ti. Jer... sami se rodimo, sami i umiremo.“

Kruženje...

Tama.
Ponovo padam.
Nikada nisam videla svetlost.
Često sam sanjala o tome, ali ovog puta je istina.
Sunce. Rekli su mi da može da zaboli kada ga prvi put ugledaš.Vazduh oko mene je tako hladan. 

Pločnik se brzo približava. Sestre su mi pričale da ne boli kada dođe do susreta sa dnom. Jedino malo zagolica. Nezgodno je samo u slučaju da padneš sam. Onda postoji mogućnost da se ozbiljno povrediš. 

Pogledala sam dole. Čekali su me. Okupili su se. Osećala sam se bezbedno među njima. Ležali smo zajedno, i gledali u sunce. Dugo. Postalo je prijatno vruće, i osetila sam da lebdim. Odvajala sam se od betona, posmatrajući sve oko sebe. Nekada sam imala utisak da sam nevidljiva. Nisam volela što se pojavim uvek kada je tužna. Ali zato sam rođena.Ništa nisam znala o životu. Takođe ni o smrti. Uvek su mi govorili da ona i ne postoji. Ne umiremo, samo se pretvaramo iz jednog oblika u drugi. Poznavala sam samo užu i širu familiju. I naravno D. Iako sam nju retko viđala. Samo kada je bila zaista tužna. Kao sada.Videla je da padam na beton, ali se nije brinula. Znala je da ništa neće da mi se desi. Da ću da se vratim. Uvek sam se vraćala. Bile smo nerazdvojne.Imala sam osećaj da me je lift nosio prema nebu. Sve oko mene postade belo. Mekano, kao da je od vate. Nisam se plašila. Ni ovde nisam bila sama. Gotovo čitava porodica je bila prisutna. Skupljali smo se danima, i sada nas je već bilo na hiljade. Taman kada sam pomislila da ćemo da ostanemo ovde, na ogromnoj, veseloj žurci, začula sam brata.„Moramo nazad na zemlju!“ – rekao je, a oko nas se zamračilo. Sivilo je ugušilo svako prisustvo boja.Padali smo zajedno. Ovaj put sa znatno veće visine. Obuzeo me je strah. Ali baka i deda su čekali. Ljuljali su nas, i šaputali nam, dok su nas nosili na rukama. Petog dana, ušli smo u prozirne kućice. Zidovi su formirali prsten oko nas. Na drugom kraju se prepoznavao tunel. Želela sam da saznam šta se nalazilo unutar njega. Morate da znate, mi smo po prirodi veoma radoznali.Tama. Prvi put sam videla svetlost. Da li to znači da sam mrtva? Na kraju su me čekali mama i tata. 

Ali, kako sam nekulturna, uopšte vam se nisam ni predstavila. 

Moje ime je Suza...

Biti ili ne biti...

U poslednjih nekoliko meseci mnogo toga je poljuljalo moju veru. Bila sam u nedoumici da li uopšte da pošaljem novi roman izdavaču, jer mi je sa raznih strana dato do znanja da moram još mnogo da radim na sebi da bih bila dobar pisac. Ali onda sam razmislila. Pa ja nikad i nisam tvrdila da sam dobar pisac... a ako ću čekati na to, nikada ništa više neću ni objaviti.
Jer, realno, uvek će postojati neko kome se neće dopasti. Uvek ću moći da postanem još bolja u očima drugih. Savršenstvno jednostavno ne postoji, a ako budem čekala, i čekala, nikad neću dospeti do tačke kada budem dovoljno zadovoljna svojim radom.
Niti želim.
Jer ako čovek dođe do te tačke, on više ne odmiče, prestane da se razvija, a ja to ne želim.
Moja želja je da rastem kroz svoje romane. Da učim. Da svaki bude bolji od prethodnog. I to je za mene uspeh!!!

Dakle vežite pojaseve, ako bude sreće, uskoro novi roman na tržištu :)!!!!